Kako sada gledaš na ono ispijanje flaša i flaša piva,

u hotelskoj sobi, na jedanaestom spratu, plaćenoj

mesec dana unapred,

na taj novac koji se trošio i taj način

na koji si do njega dolazio, tako lagano,

baš kao što si ga i trošio,

kako sada gledaš na to

kad si iz te sobe gledao na južno krilo velikog Centralnog zatvora i

volja za svakom sledećom flašom ti je bivala sve jača,

kao i ravnodušnost što ćeš možda sa sobom da povučeš

i nekoga drugog, i naneti mu bol i užas i onda ga,

sa njegovom patnjom, povučeš i odvedeš

tamo, u pad, bez razmišljanja o tome

da taj neko drugi neće proći dobro a tek to

što ne zaslužuje,

tek to,

„jer ta patnja nije tvoja, to nisu tvoja posla“,

kako gledaš i na ono što nisi brinuo o tome

odakle ti novac, nisi imao tu potrebu,

i taj posao koji si radio, koji se i ne može tako nazvati,

poslom,

ne može se tako nazvati nikako,

ali donosio ti je novac, i imao si ga dovoljno

da činiš volju snažnijom, to tiho samoubijanje,

da li se o tome radi?

Kako sada gledaš na sve to?

Kako gledaš na te dane?

Gledam i ćutim. Samo gledam.

Hotel prepun policajaca i tipova koji se muvaju

hodnicima i nekih žena koje svake noći prelaze

sa sprata na sprat, iz sobe u sobu,

i usamljenih ljudi kojima je tu život jeftin,

imaju čak i male šporete u svojim sobicama,

i na njihovim prozorima su tv-antene, i noću

se čuje muzika, glasna muzika,

i vrištanje, ženski glasovi,

u nekim sobama čak i jauci,

i jurnjava po hodnicima,

a dole na recepciji, sve je uredno, vrlo pristojno,

toliko si puta u životu prošao pored tog hotela, i

nikada nisi ni pomislio šta je unutra,

nisi ni imao pojma da su na nekih pet-šest spratova

smešteni policajci, koji još nisu dobili stanove,

za prostitutke si čuo, znao si da ih tu ima,

znao si i za neke tipove koji se tu okupljaju,

sumnjive, naravno, dešavalo se svašta u tom kraju,

koji si i inače oduvek poznavao, ali nisi imao pojma

da su unutra svi oni zajedno, izmešani, isti,

usamljenici, kurve, policajci, lopovi, zalutali stranci,

svi zajedno, to nisi znao,

kao ni da ćeš jednog dana i ti biti tu, s njima,

i tu završiti,

jedan deo svog života,

kako gledaš sada na to?

Ćutim, gledam.

Kako gledaš na to dok si razmišljao,

ali samo razmišljao o tome, kao mogućnosti,

da skočiš dole,

tranzistor je bio uključen,

nisi mogao ni do kupatila da odeš bez piva u sebi,

nisi više mogao ni da jedeš, nisi mogao da gutaš,

a ono što bi progutao, ispovraćao bi nakon par sati,

nisi više mogao ni cigaretu da zapališ, grlo je izgorelo,

od alkohola, od piva, od raznog pića, i mešavina,

i noge su polako posustajale, klecale su i padao si,

ali ta volja, ona nije posustajala,

sve jača i jača,

i odlazio si takav da obaviš posao, i da se vratiš u tu sobu,

a otrov sve delotvorniji,

otrov je obavljao svoje, i telo je otkazivalo,

polako, sigurno, i na kraju, otkazalo, ali

ne skroz, samo jedan određeni deo, ti nervi,

u nogama, kičmena moždina, sve je izgorelo,

i onda, ambulantna kola, uključena sirena, i

ti nepokretan,

kako sada gledaš na sve to?

Reci?

Da, sve to, mogu sada samo da ćutim

i da gledam na to tako, baš tako,

jer jednog trenutka ću prestati na to uopšte i da gledam,

neću zaboraviti, to ne, nikada,

naročito ne onu prostitutku sa devetog sprata,

lepu, ali jedne noći isprebijanu,

i to jutro kad sam je video, takvu,

i ona se smeškala,

ali prestaću da gledam na to i neće mi biti važno,

jer o tome baš tako i mislim,

tu zaista nema ničeg važnog, i prestaću

da gledam, sve to,

sada.

Baš sada.

Baš ovog trenutka.

 MOGUĆE DA JA U STVARI TRAŽIM ŽENU

Sedmi je u sedmom mesecu prijatelju

i nisam ti rekao onda kad smo se videli 

da sam batalio pisanje pesama i to već neko duže vreme

nisam ti to rekao

jer mi se čini da to i nije tako važna odluka

kao što nisam ništa ni čitao jedno izvesno vreme

a to u svakom slučaju nema veze sa odlukama

veoma je jednostavno

nije me interesovalo

a čak ni najbliže okruženje ne mogu da namestim prema sebi

tu na stolu kutija Ranisana

2x1 dnevno

kutija Gelusil-lak tableta

3x1 dnevno

šolja čaja za želudac

ni to nije neka priča prijatelju

bolestan želudac ti je kao punačka žena za kasom u samoposluzi

povremeno moraš stići i do nje

moraš platiti neke stvari iz života

i to sve traje već mesec i po dana

i ni to nije neka priča

ali zato je april bio teška pesma

bolestan i brz peti mesec

prvu nedelju sam proveo u Karlovačkim Vinogradima

sa svojim drugom Saletom

i sedeli smo u njegovoj staroj kući blizu Dunava

vreme je bilo užasno

bilo je hladno, kiša i vetar

i igrali smo podmornice

pili votku i pivu

a onda bila je sreda

i otišli smo u Sremske Karlovce

i tamo u kafani, zove se 'Mansarda' ili tako nešto

pili špricere i gledali srednjoškolke

i završili smo u tri ujutro u hotelu 'Boemi'

i odatle krenuli pešice nazad u Vinograde

i pevali pesme hodajući po šinama po mrklom mraku

a sutra prekopali i izriljali zemlju ispod kuće kao prava gradska deca

tu će Saletova keva da posadi neko povrće

i mladi luk u svakom slučaju

i verovatno krompir

a onda smo se vratili u Beograd

bio je petak

i te iste večeri su mi javili da je umro otac mojoj baš dobroj bliskoj prijateljici

i to me je užasno rastužilo

i u stvari njena tuga me rastužila

i posle sahrane sam se napio neke rakije

sa prijateljima njenog oca

i ispričaću ti to

stajao sam nasred dvorišta

jednom rukom se okačio o konopac za sušenje veša baš kao majmun

jer osim moje prijateljice nisam skoro nikog poznavao

i bio opet po ko zna koji put kao spušten tu negde

i onda mi je prišao čovek

inače kum oca moje prijateljice

pružio mi čašu i pitao me:

'Šta je dečko, šta ti fali?'

'Ništa' rekoh, 'Sve je u redu'

a onda je on rekao: 'Slušaj šta ću da ti kažem...'

i ja sam pomislio da će mi odvaliti neku filozofsku žvaku

i čovek je klimao glavom i gledao u zemlju

a onda rekao:

'Život je kurton'

i onda smo se napili

da

i to je bio april

i ako je to dovoljno za poeziju

evo jedne pesme

i ako nije

ja tu ništa ne mogu da učinim