Kako sada gledaš na ono ispijanje flaša i flaša piva,
u hotelskoj sobi, na jedanaestom spratu, plaćenoj
mesec dana unapred,
na taj novac koji se trošio i taj način
na koji si do njega dolazio, tako lagano,
baš kao što si ga i trošio,
kako sada gledaš na to
kad si iz te sobe gledao na južno krilo velikog Centralnog zatvora i
volja za svakom sledećom flašom ti je bivala sve jača,
kao i ravnodušnost što ćeš možda sa sobom da povučeš
i nekoga drugog, i naneti mu bol i užas i onda ga,
sa njegovom patnjom, povučeš i odvedeš
tamo, u pad, bez razmišljanja o tome
da taj neko drugi neće proći dobro a tek to
što ne zaslužuje,
tek to,
„jer ta patnja nije tvoja, to nisu tvoja posla“,
kako gledaš i na ono što nisi brinuo o tome
odakle ti novac, nisi imao tu potrebu,
i taj posao koji si radio, koji se i ne može tako nazvati,
poslom,
ne može se tako nazvati nikako,
ali donosio ti je novac, i imao si ga dovoljno
da činiš volju snažnijom, to tiho samoubijanje,
da li se o tome radi?
Kako sada gledaš na sve to?
Kako gledaš na te dane?
Gledam i ćutim. Samo gledam.
Hotel prepun policajaca i tipova koji se muvaju
hodnicima i nekih žena koje svake noći prelaze
sa sprata na sprat, iz sobe u sobu,
i usamljenih ljudi kojima je tu život jeftin,
imaju čak i male šporete u svojim sobicama,
i na njihovim prozorima su tv-antene, i noću
se čuje muzika, glasna muzika,
i vrištanje, ženski glasovi,
u nekim sobama čak i jauci,
i jurnjava po hodnicima,
a dole na recepciji, sve je uredno, vrlo pristojno,
toliko si puta u životu prošao pored tog hotela, i
nikada nisi ni pomislio šta je unutra,
nisi ni imao pojma da su na nekih pet-šest spratova
smešteni policajci, koji još nisu dobili stanove,
za prostitutke si čuo, znao si da ih tu ima,
znao si i za neke tipove koji se tu okupljaju,
sumnjive, naravno, dešavalo se svašta u tom kraju,
koji si i inače oduvek poznavao, ali nisi imao pojma
da su unutra svi oni zajedno, izmešani, isti,
usamljenici, kurve, policajci, lopovi, zalutali stranci,
svi zajedno, to nisi znao,
kao ni da ćeš jednog dana i ti biti tu, s njima,
i tu završiti,
jedan deo svog života,
kako gledaš sada na to?
Ćutim, gledam.
Kako gledaš na to dok si razmišljao,
ali samo razmišljao o tome, kao mogućnosti,
da skočiš dole,
tranzistor je bio uključen,
nisi mogao ni do kupatila da odeš bez piva u sebi,
nisi više mogao ni da jedeš, nisi mogao da gutaš,
a ono što bi progutao, ispovraćao bi nakon par sati,
nisi više mogao ni cigaretu da zapališ, grlo je izgorelo,
od alkohola, od piva, od raznog pića, i mešavina,
i noge su polako posustajale, klecale su i padao si,
ali ta volja, ona nije posustajala,
sve jača i jača,
i odlazio si takav da obaviš posao, i da se vratiš u tu sobu,
a otrov sve delotvorniji,
otrov je obavljao svoje, i telo je otkazivalo,
polako, sigurno, i na kraju, otkazalo, ali
ne skroz, samo jedan određeni deo, ti nervi,
u nogama, kičmena moždina, sve je izgorelo,
i onda, ambulantna kola, uključena sirena, i
ti nepokretan,
kako sada gledaš na sve to?
Reci?
Da, sve to, mogu sada samo da ćutim
i da gledam na to tako, baš tako,
jer jednog trenutka ću prestati na to uopšte i da gledam,
neću zaboraviti, to ne, nikada,
naročito ne onu prostitutku sa devetog sprata,
lepu, ali jedne noći isprebijanu,
i to jutro kad sam je video, takvu,
i ona se smeškala,
ali prestaću da gledam na to i neće mi biti važno,
jer o tome baš tako i mislim,
tu zaista nema ničeg važnog, i prestaću
da gledam, sve to,
sada.
Baš sada.
Baš ovog trenutka.
